"Оно што је излог за радњу, то је и наслов за књигу. И како би трговци рекли, оно што је у излогу, тога има и у радњи. А има ли тога у Васурде, као да чујем да припиткујеш и напрегнуто ослушкујеш. Има, има кажем, мада мислим да је могло бити и више. Говорим ти ово превасходно као драмски писац. Видио сам у књизи многа мјеста која су другачијим приступом могла да још снажније да истакну драму усамљеног и изгубљеног дјечака, који лута пространствима Козаре, настојећи да избјегне сусрет са непријатељским војницима, али им и хрли у сусрет, колико због глади, толико и због дјечије радозналости. Твој изгубљени и усамљени дјечак је непрестано у покрету. Сад је овдје, сад је ондје, као какав преплашени срндаћ који не може да нађе мира, а ни сигурности, за себе. Највише простора је дато том његовом непрестаном тумарању, а то је и разумљиво. Али, што га мало не заустави да предахне и ослушне пој птица, шум повјетарца, да се унесе и преда пејсажу, оној дивној нашој Козари?
Износећи своје похвале, па и мале примједбе, као какво зарекало, ја не доводим у питање њене објективне вриједности које апсолутно има. Али од похвала имаш мању корист, а од критике већу, па сам се ја држао ове друге стране."
ВОЈО БАБИЋ о роману "КАКО САМ ДОБИО ПИСМО ОД ХИТЛЕРА", 2004. године