БИОГРАФИЈА
Василије Каран рођен је 1934. године у селу Међувође (засеок Поглеђево), у близини Козарске Дубице, у Врбаској бановини некадашње Краљевине Југославије. Његово рано детињство обиљежиле су промјене из Другог свјетског рата. Током рата, на планини Козари, одвојио се од родитеља и преживио сам неколико дана у планинској дивљини. Ова дубока и тешка искуства оставила су трајан утисак на њега, а касније је дијелове свог књижевног опуса посветио тим сјећањима.
Након рата, Каран је балансирао између рада и школовања, похађајући гимназију у Старој Пазови у Србији. Касније је дипломирао на Универзитету у Бањој Луци, смјер српски језик и књижевност.
Каран је свој професионални живот започео као новинар, доприносећи разним новинама и објављујући прилоге усмјерене на свакодневни живот. Овај новинарски рад послужио му је као улаз у свијет књижевности. Наставио је писати приповијетке, духовите есеје и драмске текстове.
1980. године његов први роман Црвени трагови освојио је књижевну награду на конкурсу који је организовао Дневник у Новом Саду, у категорији Народно-ослободилачки покрет. Ово признање покренуло је његову плодну књижевну каријеру. Током година објавио је бројне романе и збирке кратких прича.
Његова дјела освојила су двадесет награда на књижевним конкурсима. Посебна су добијена признања за романе Јоја и У земљи суза, као и за збирке кратке приче. Поред романа, Каран је с успјехом писао монодраме, сценарије и духовите текстове. Аутор је педесет дјела, која су објављена у 43 књиге. Организациони одбор 53. књижевних сусрета на Козари додијелио му је 2025. године Повељу за изузетан књижевни допринос очувању традиције и његовању сјећања на народно-ослободилачки покрет народа Козаре и Поткозарја.
Каранова књижевност карактерише дубок интерес за људске путове и карактере. Он се не упушта у идеолошке расправе ради саме расправе; његова дјела одражавају историјске и културне снаге које су обликовале Балкански простор. Смјештена на чудном мјесту, земља је често обиљежена подјелама - државним, националним и вјерским - његова проза је живописна и изражајна. Користећи слике које подсећају на Ван Гогову палету, он приказује како пејзаж тако и људе с блиставом јасноћом, дозвољавајући да и у најмрачнијим темама зраче трагови наде и вјере. Његов рад досљедно потврђује увјерење да сваку мрачну ноћ чека свијетла зора и да сваки тунел има излаз.