Роман “Јоја“ је објављен 2005. године. Посвећен је легендарном митраљесцу Јовану Бијелићу Јоји, јунаку слободољубивог српског народа, инаџији који је био инспирација многим публицистима, писцима и филмским ствараоцима.
Јоја је обичан Козарчанин из Јасења (Козарска Дубица), кога је захуктали ратни вихор гурнуо у историју, упркос његовом опирању и тежњи да, одужујући часно свој дуг према отаџбини и домовини, негдје из прикрајка посматра велика свјетска кретања. Каран нам приближава борца који слиједи завјет дједова и очева и срцем се супроставља свима који би да погасе козарачка огњишта и зарту сјеме српског народа. Јојино умовање је народно - не жели да убија, али зна да је на то приморан. Он је заробио митраљез “брно“, који му је и мајка и отац, а ратни другови су му браћа и по крви и по оружју.
Каран прати Јоју од оног тренутка када он доживљава своје прво ватрено крштење на Крушковцу изнад Дубице, преко битака на Козари, Грмечу, Бихаћу, те у биткама на путу ка Дрини и матици Србији, па до дана када послије трогодишњег ратовања, оставља свој митраљез. Тада Јоја, не по својој вољи, одлази на рад у позадину.
Кроз Јојин пут сазнајемо све најбитније детаље о биткама на Козари и у Крајини (с поверменим освртима на збивања у Југославији и Европи), нарочито у првим устаничким данима, козарској и грмечкој офанзиви непријатеља, бици за Бањалуку и другим значајнијим окршајима. Слике збјегова и патња недужног народа пред подивљалим усташким и нацистичким бојовницима су веома упечатљиве.
Писац ствара свједочанство не само о хероју Јоји, већ и о Козарском одреду и Петој козарској бригади. У роману су дати и веома успјели описи природе на Козари и Поткозарју у прољеће, љети и зими, планинске зоре, звјездане ноћи,... те лебдење између сна и јаве, халуцинације, као и друга психолошка преживљавања Каранових јунака, затим битака, марширања, исчекивања, глади и жеђи, наде и безнађа...